Svet satkan od Magije 

Predavači, životni obeleživači

“Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba”? Ček, šta?

Zanima me ko je srećnik koji je ovo smislio. Jer velika većina dece, makar danas, može da izjavi suprotno. Čak i ja, dok sam išla u osnovnu i čak i srednju školu, suočavala sam se sa velikom količinom stresa, a opet, nije bio niko tu ko je bio dovoljno obazriv da to isto i primeti i da mi prenese neke mudre reči.

Pa, zapravo nikakve posebne filozofije verovatno ne bi išle. Ili bih ignorisala tu stariju osobu koja bi sa mnogo (verovatno) ljubavi poručila da učiteljice, nastavnici i profesori uglavnom ne ocenjuju na osnovu tačnosti podataka, nego svojim sopstvenim subjektivnim stavom (postoji li drugačiji?) koji su oformili prema detetu.

Znam, znam. Deluje vrlo nelogično kada se ovako napiše. Ipak, kada se udubimo više u samu temu, shvatimo da ovo nije samo baljezganje.

Čak i profesori matematike, koji bi trebalo da imaju najmanje prostora za manevrisanje ocenama, to čak najviše i rade ili je to samo usamljeni slučaj iz mog iskustva.

No, dobro, nisu oni jedini. Sigurno ste imali i vi profesora, nastavnika ili učiteljicu koji su bili pomalo “namazani” i pedagozi u pokušaju.

Ipak, da bi radio sa decom, posebno u obrazovnom sistemu, moraš biti snažna jedinka. Mentalno (jer umeju skakati po živcima), fizički (jer su prepuni energije) i na samom kraju, potrebno je imati spoj snažnog karaktera sa ljubaznom ličnošću.

Auuuuu, šta vam sad sve nabrojah. Pa ovo je neki vanzemaljac, a ne predavač. Ipak, ovo je ideal osobe koja treba da radi sa decom.
A stvarnost zna koliko je ideal zapravo daleko od realnih očekivanja.

Svi smo unapred pripremljeni da školski sistem ima poprilično mizeran broj zaista kvalifikovanih osoba za treniranje i učenje ovih malih čudovišta (čitajte: dece).

Ali, nemojmo očajavati (unesi, Jovana, malo pozitive u tekst) jer ima i onih prosvetara koji su izuzetni po mnogo čemu.

Ipak, ovaj tekst pišem sa jednom namerom. Da se osveste ne samo predavači u školama, nego i roditelji, braće, sestre, bake, deke i sva ostala rodbina.
Zašto? Zato što je situacija veoma frapantna iz nekoliko razloga :
Prvi, profesori obeležavaju život. Ja sam imala jednog veoma nekorektnog nastavnika u osnovnoj školi koji je sebi uzeo za pravo da stavi dete od 11 godina na tapet i da se postavi prema njemu (meni), kao da nisam dovoljno vredna da prisustvujem njegovoj nastavi.

Sećam se i dan danas, koliko sam samo plakala kada sam se konačno zatvorila u sobu i prestala da glumatam da mi nije značilo sve što mi je rekao taj dan.

A opet, imala sam i nekoliko nastavnica, koje su u tom periodu bile moji uzori. Ne samo po načinu na koji su predavale, već i po načinu na koji su tretirale decu.

A drugo, zato što zadirkivanje dece nije naivno. Kada čujete da se deca međusobno koškaju nije na vama da se pravite pametni i kažete :”To je vaspitanje od kuće”, a samim tim i ostavite onog ko je u poziciji žrtvenog jarca na milost i nemilost ostatka dečije družine.

I zato, hajde malo da zasučemo rukave svi i da se potrudimo da buduće generacije makar nauče osnove i o sopstvenom ponašanju, ali i o tome kako ostali treba da ih tretiraju.

Svet na nama ostaje, a pitanje je šta ćemo uraditi sa ovim koji je nama predat i kakav će biti, kada ga mi budemo predali onim mlađim od nas?

Tata kaže da sam filozof, a ja samo volim da pričam.

Related posts