Svet satkan od Magije 

Petkom kući – ma šta mi reče?!

Zapištao je mehanizam za overavanje karte na autobuskoj stanici. Spremno podižem torbu sa lap topom, kako ga ne bi udarila metalna šipka koja počinje da se diže i prolazim kroz ta mini vrata koja me dele od ulaska na peron autobuske stanice u Novom Sadu.

Sestra me prati. Počinjemo da čavrljamo i da se smejemo, toliko da se čak nisam ni osvrnula iza sebe, kako obično činim kada idem kući, jer uvek zna biti velik broj ljudi, te se unapred psihički pripremim za gužvu.

Ipak, ovaj put, kao što sam već rekla, to nisam učinila i konstantno obraćajući pažnju na sestru, a nešto kasnije i na njenu školsku drugaricu koja nam se takođe pridružila na stanici, jer i ona putuje kući zajedno sa nama, jer – gle čuda, živimo u istom mestu.

Konačno opazim prepoznatljivu boju bele i plave kako nam polako prilazi, te smo se nas tri stišale i pomno pratile pristanak autobusa na peron.

U tom momentu, osetila sam. Moja klaustofobija mi je šapnula da je mnogo ljudi iza mene. Skeptična, ipak sam se okrenula i shvatila da je moje šesto čulo ponovo bilo u pravu.

loading…

Ljudi je bilo kao mrava.
Vozač je izašao iz autobusa i počeo da cepa karte, a pritom i da se dere da je iza ovog velikog autobusa, još jedan takav i da vozi za jedan gradić u Vojvodini, kroz koji takođe mi moramo proći, jer drugačije ne stižem do svog sela.

Kako je on objasnio sve gorenavedeno, i kako su ljudi počeli da se račvaju, tako je, kao po nekom Marfijevom zakonu, bilo još više ljudi ispred vrata autobusa.

Toliko ih je bilo, da sam bila apsolutno stisnuta sa minimim još pet osoba. No, koliko je velik ljudski bezobrazluk, svedoči i to da me je neko i pored evidentne gužve sa svih strana, gurao s leđa, ka napred.

Nisam uspevela da se okrenem da vidim ko je toliko drzak da misli da će takvim postupcima postići bilo šta, ipak sam dreknula da držim lap top i da imam lomljive stvari u rancu.

No, kako je kolona polako počela da se mrda ka ulazu u autobus, tako je i osoba iza mene postajala sve nesnosnija, verovatno zato što je pomišljala kako neće ostati nijedno mesto za nju na kraju, besno prokomentarišem da je ovaj sad petak bio poslednji da sam se petkom vraćala kući i da nikad nisam videla ovoliku količinu bezobrazluka, za sve tri i po godine konstantnog putovanja sa relacije mog sela do Novog Sada.

Na moje glasno razmišljanje, dobila sam i odgovor, od devojke koja je bila sa moje leve strane :”Apsolutno se slažem. Više nikad petkom kući.”

Nasmejale smo se jedna drugoj u znak podrške i rekla sam joj da se nadam da ću je videti u jednom komadu kada uđemo u autobus. Kao što sam se nadala i za moj lap top, koji iako sam držala kao bebicu, i dalje bio podložan udarcima i silnim guranjem osoba oko mene.

Konačno, nekako je stigao red i na mene, nekoliko minuta nakon što je moja sestra uspela da se progura i sedne, te me je sačekalo mesto.

Ipak, ja ne bih bila sa Balkana da makar malo nisam počela da psujem organizaciju, ljude i smrad koji je sve više vonjao autobusom, jer nas je bilo otprilike duplo više nego što je bilo sedišta, ali i upravo toliko manje kiseonika.

Zaključih tada : Ako mi ikada ponovo padne na pamet ideja da idem petkom kući, moram biti psihički spremna, fizički u oklopu srednjevekovnog viteza sa pancirom i preko sebe i stvari koje nosim i za kraj, naoružana čeličnom voljom, da me ne dotiče ljudski bezobrazluk i očigledni nedostatak osećanja i empatije.

(sc_adv_out = window.sc_adv_out || []).push({
id : “418916”,
domain : “n.ads1-adnow.com”
});

Tata kaže da sam filozof, a ja samo volim da pričam.

Related posts