Otimanje bola | IGNIST.rs

Voleo bih da mogu
da razumem na koji
to način tvoj glas
drhti kada govoriš
o požudi.
Kako ti ruke krvare
i nestaje boja kože
kada me dodiruješ.
Da li je to zato što
žudiš da probaš druga
srca i zavedeš ih
usnama kao što si
zavela svaki deo
mog razbijenog bića?
Voleo bih da znam
zašto tvoja ljubav
osakućuje moje
nekada oštre ivice.
I kako me možeš
voleti kada sve
tvoje misli oslepljuju
ono što ti je pred očima
i lutaju negde daleko,
tamo gde nema
mesta za mene?
Zašto imaš ovu
nejasnu potrebu
da pobegneš svaki put
kada me osetiš toliko
duboko i stvarno?
Da li su tvoje oči
samo prazni kovčezi
u kojima tela tvojih
ljubavnika i njihovi
ostaci popunjuju tvoj ego?
Možda sve pogrešno
shvatam i moram
da gurnem sva ova
pitanja pod tepih
dok slušam svaku tvoju reč.
Znaš tačno šta da kažeš
da bi me smirila i
utišala moje oluje.
Ali, bol ne dolazi odatle.
Tu grešiš. On je u meni.
Gori ispod mojih kostiju,
grebe zidove mog srca
i tera me da vrištim
dok mi svaka vena
ne pukne i ostane
od mene isti onaj pepeo
koji skupljaš od bivših ljubavnika.
I opet, smejem se. I dalje.
Zato što ti nećeš biti ta
koja će uzeti moju dušu.
Već je uzeta. Već je nestala.

About Tamara Stamenković

Prolazne i neprolazne misli, reči i poigravanje sa njima. Reči me ne ostavljaju, nikada nisu. Tragovi pisanja ostaju zabeleženi, pisane reči traju duže od izgovorenih. Nadam se da će moje ostati upamćene.
View all posts by Tamara Stamenković →