OLUJA

„Milice hajde da igramo žmurke, hoćeš li?“ – znatiželjno sam upitala svoju veliku sestru, polagajući sve nade u to da će pristati.

„To je igra za malu decu poput tebe, ja sam velika!“ – osetila sam suze kako mi naviru u očima i otrčala sam pravo u krevet, zaspavši u suzama.

Osetim majčine ruke kako me miluju po kosi, ali oči su mi teške ne mogu da ih otvorim. „Jelena, Jelena, milo moje moli te majka probudi se.“ – otvorila sam oči i videla majku kako joj je kosa raščupana. Primetila sam kako je sunce napolju počelo da viri na horizontu. Nije mi bilo jasno zašto me majka tako rano budi, a onda sam začula zvuk poput grmljavine ali nebrojeno puta gori. Počela sam da se tresem, a majka mi je oblačila moju omiljenu majicu na Miki Mausa i zelenu trenerku. Užurbano mi je dodala moje crvene patike i naredila da ih što pre obujem. Mehanički sam se obuvala dok sam posmatrala Milicu kako traži tatu i počinje histerično da plače. Baba je kopala po ormarima i trpala stvari u veliki beli džak. Počelo je da mi zuji u glavi i nisam mogla da shvatim zašto toliko grmi, a nema traga kiši. Nisam mogla da shvatim zašto tata nije došao u krevet da me zagrli jer zna koliko se bojim grmljavine. Zašto je baka bacala sve naše stvari u taj grozni prljavi džak i zašto pobogu Milica toliko plače. Stajala sam kao ukopana i sada bih taj osećaj mogla da opišem kao kada studenti fizike prikazuju Sunčev sistem koji su napravili tako da se planete vrte oko Sunca. Bila sam kao Sunce i gledala šta se oko mene dešava. Mama me je uhvatila za ruku, izvukla me napolje i popela me na prikolicu komšije Perice. Komšija je već bio u traktoru spreman da krene, a na prikolici je sedela moja sestra sa još tri starije bake koje su živele nedaleko od nas. Mama se raspravljala sa bakom ispred ulaznih vrata naše kuće koja su imala najlepšu zelenu boju na svetu. Možda zbog njih toliko volim zeleno. Baka je počela da gura majku i pomogla joj da se popne na prikolicu. Poljubila je Milicu, a mene zagrlila toliko snažno da sam pomislila da me nikada neće pustiti. Majci je u ruke gurnula svežanj novčanica, zatvorila prikolicu i viknula komšiji Perici da krene. Majka je počela da vrišti da i ona krene sa nama, ali baka je odmahnula glavom i rekla da neko mora da čuva kuću.

loading…

Nisam mogla da progovorim dok je za razliku od mene Milica postavljala hiljadu pitanja majci. Majka je obrisala suze i čučnula ispred nas dve. Objasnila nam je da je tata morao da ode da brani našu zemlju, da odlazimo samo na nekoliko dana i da ćemo se uskoro vratiti kući. Baba koja je sedela pored Milice okrenula se ka nama i rekla nam kako nema nama povratka.

Danas imam punih trideset godina, završila sam Medicinski fakultet u Beogradu, verila sam se prošle nedelje. Sestra Milica koja je od mene starija pune četiri godine umrla je sa osamnaest godina jer se predozirala u WC-u železničke stanice u Beogradu. Majka mi je smeštena u psihijatrijsku ustanovu nedelju dana nakon Miličine smrti i dan danas je tamo. Posećujem je svakog vikenda iako ona ne zna za moje postojanje kako su mi doktor objasnili. Samo drži svoju lutku koju mazi po glavi i govori da je to njena Milica. Tata je poginuo 04.08.1995. braneći svoju zemlju. U 12 časova i trideset minuta 13.marta 2010. godine pozvali su me da mi kažu da su pronašli njegovo telo.

Danas posle tačno 23 godine od odlaska iz rodnog sela stojim ispred svoje rodne kuće očekujući da vidim ona ulazna vrate koja su imala najlepšu nijansu zelene boje, ali ona ne postoje. Ja sam jedini potomak koji je ikada došao da vidi tu kuću, ljubazno mi je rekaonepoznati komšija. Kuća se nije videla od trave koja je u nekim delovima prerasla i krov. Vrata nisu postojala, prozori koje sam mogla da vidim bili su razbijeni. Komšija mi je rekao da su se neko vreme tu okupljali narkomani, ali je policija uspela da ih otera. Čula sam ga kao kroz maglu dok mi je kroz glavu prolazilo samo bakino uplakano lice. Nisam želela da uđem unutra, okrenula sam se bez reči i otišla na groblje. Pronašla sam bakin grob koji je zahvaljujući ljudima iz sela bio uredan. Spustila sam buket crvenih ruža u praznu plastičnu vazu pored groba i izvadila flašicu vode i sipala u nju. Najviše je volela crvene ruže i dvorište ih je bilo prepuno. Ona je možda doživela najtežu sudbinu od svih nas. Silovalo je sedam neprijateljskih vojnika, a zatim su je obesili u drugom dvorištu.

Ovo je jedna od sudbina prognanih i stradalih u operaciji „Oluja“ 1995. godine. Ovakvu ili sličnu sudbinu doživelo je 250.000 ljudi. Zločinci koju su pokrenuli ovu operaciju nikada nisu osuđeni.


About Tamara Varda

Konobarica iz nužde, peto dete i najponosnija tetka. Knjiga i slatkiša nikada dosta, a jedina stvar koju mi niko ne može oduzeti je biblioteka u mojoj glavi.
View all posts by Tamara Varda →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *