(Ne) savršene lepote Balkana | Dnevnik jedne konobarice

Pojavio mi se ni sama ne znam odakle neki višak novca. Odlučih da ovaj put ne uložim u novih desetak knjiga jer neću imati više gde da ih stavim, preko potrebna mi je nova polica.
Pomislih da organizujem na poslu slobodan vikend i otputujem negde.

Istraživala sam srpske planine i jedna misao mi je prolazila kroz glavu, a to je kako za te pare mogu da uplatim odlazak na more i to ni manje ni više nego deset dana. Onda sam sa planina prešla na istraživanje banja u Srbiji, međutim čak i sa slika mogu da vidim kako više ne sjaje istim sjajem kao nekada dok sam ih ja posećivala na jednodnevnim ekskurzijama.
Za jezero mi je bilo isuviše hladno vreme, pa sam pomislila zašto ne bih posetila neku susednu državu. Dubrovnik, Sarajevo, Banja Luka, Zagreb, Rijeka, Pula i još nekoliko omanjih gradova mi se vrzmalo po glavi.

loading…

Kao poznatu Titovu pionirku – moju majku, upitah je koji grad da posetim. Raspričala mi se o čarima Baščaršije u Sarajevu, lepotama Dubrovnika, ozbiljnosti Zagreba i mnogih drugih, dovoljno je da vam kažem da sam je slušala oko sat vremena. Meni je entuzijazam rastao i već sam u glavi imala plan kako ću da uzmem pet slobodnih dana i obiđem sva mesta ili bar ona koja mi se najviše dopadaju. I onda puf, magija je nestala rečima moje majke. Jednostavno mi je rekla, idi u Budimpeštu i provedi se. Moj zabezeknuti izraz joj nije bio dovoljan pa sam jedva izgovorila očajavajuće “ALI ZAŠTOOO?”.

Imala je jednostavno objašnjenje, bio je rat mila sećaš se, zato smo sada ovde gde smo, rekla mi je, a ja i dalje ništa nisam razumela.
“Rat je razorio sve lepote tih gradova, mada se mnogi neće složiti sa mnom. Ali mi niko ne može reći da kafa u Baščaršiji ima isti miris i ukus kao pre trideset godina. Niko mi ne može reći da Dubrovačke lepote nisu narušene. Sve je to moja Tamara renovirano i obnovljeno (čitala mi je misli znajući da ću je to pitati), a dosta toga i nije čak ni posle toliko godina. Nema to istu dušu i iste ljude kao kada sam ja posećivala te gradove na srednjoškolskim ekskurzijama.” Otišla je da kuva ručak, ostavljajući me u blagom šoku.

Nisam joj poverovala, pa sam naravno kao svako dete današnjice istraživala na Internetu komentare ljudi. I 90% njih se poklapalo sa komentarom moje majke.
Bila sam besna na ljude i njihovu potrebu za ratovanjem. Eto šta im je to značilo. Kako da nam dođu strani turisti, ukoliko mi sami ne želimo da posećujemo ta mesta?
I onda mi prosto prođe kroz glavu šta bih tamo zatekla i zašto je majka u pravu. Gostoprimstvo nam i nije jača strana, više se time hvalimo, a i raspoloženi smo samo za one sa debelim novčanikom, a ne za dvadesetdvogodišnje devojke koje su unapred isplanirale svaki novčić. Posmatrali bi besne i histerčne ljude koji se svađaju oko parkinga i sviraju jedni drugima na ulici. Posmatrala bi ljude koji pljuju i bacaju papir od cigareta gde god im padne na pamet. Dočekale bi me prljave autobuske i železničke stanice pune narkomana. Morala bih da pazim da li pričam ekavicu ili ijekavicu.
Ali znate šta je po meni najbolnije? To što ljudi i nakon 25 godina krive rat. Slažem se da je to najgora stvar na svetu i da stvara nezamislive promene, ali da li je rešenje sedeti i kukati čak i nakon 25 godina?
Ipak ću ja uložiti u moje knjige, one me jedine neće razočarati nekulturom i kukanjem.

    (sc_adv_out = window.sc_adv_out || []).push({
        id : “418915”,
        domain : “n.ads3-adnow.com”
    });

About Tamara Varda

Konobarica iz nužde, peto dete i najponosnija tetka. Knjiga i slatkiša nikada dosta, a jedina stvar koju mi niko ne može oduzeti je biblioteka u mojoj glavi.
View all posts by Tamara Varda →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *