Svet satkan od Magije 

Koliko je lako (teško) biti bloger?

Suočena sam sa sopstvenim nesigurnostima. Da li da zaista postavim ovaj tekst? Nešto mi deluje kao da će drugima biti tema za podsmeh. Ipak, ne bi valjalo da odustanem. Nisam valjda tolika kukavica da dozvolim da mi druga mišljenja diktiraju snove. A možda i jesam. Jer svaki put kad pogledam u statistike, pa makar bio i poprilično velik broj ja ne mogu apsolutno reći da sam zadovoljna istim.
Tresem se. Najviše sam se tresla kada sam svoju knjigu tek tako obelodanila.
Ipak, izlazim iz te čuvene zone komfora koju svi toliko ogovaraju i osuđuju. Rizikujem. Pa i neka mi se smeju. Pa i neka ne bude savršeno.  To sam ja.
Možda pomognem nekom. Možda moj tekst nekog pokrene na akciju. Možda uspem da ostvarim svoje snove. Možda budem ostvarenje nečijih tuđih.
Dakle, postavljam. Pa kud pukne da pukne. Meni se sviđa ovo što je izašlo iz mene. Često sam ubeđena da nemam potpun uticaj na to šta je sledeće, već reči same izlaze iz mene i formiraju nešto. Nekad sama sebe zaprepastim sa tim šta sam u stanju da smislim. Posebno kada su u pitanju knjige. Zato ne kočim. Puštam. Piši ruko, možda naiđem i na neku mudrost u sopstvenim rečima, koje pre nije bilo u ovom obliku.
Divno je, zaista. Biti toliko slobodan i nezavistan da ne praviš cenzuru sam sebi na osnovu toga šta će neko pomisliti nakon što nešto kažem. Ipak, uvek znam da će biti onih koji će ili pogrešno protumačiti nešto ili će namerno tražiti greške. No, ne marim više. Nisam savršena. Neka grešaka. Nek svedoče mom učenju. Svakako, ovo treba da bude zanimljivo. Prvenstveno meni, koja se time bavim. Ne bih želela da mogu da kažem da sam odmah provalila u čemu je caka. Mnogo je interesantnije kada se dobije prilika da se nekoliko puta stropoštim niz sopstvene iluzije. Upoređujem to sa odrastanjem. Bilo bi zaista glupo da smo onog momenta čim se rodimo idealni. Gde bi tu bilo zabave? Gde bi nestali svi oni momenti koji su draž čitavog odrastanja? Gde bi nestala moja prva priča, koja je bila o babinom patku. Čemu bih se sada smejala? A tek, šta bi se desilo sa ostalim pričama koje su mi sada nezamenljive jer su tako drage srcu, kad samo pomislim na trenutke njihog stvaranja.
I zato, neka lete slova kroz mene. Neka se stvara neka slika ispred mojih očiju. Biću medijum tekstu kome je vreme da se nađe negde. Pa kakav god on bio po standardima drugih.
To je zapravo veoma fascinantan proces. Ideja se stvorila. Što više razmišljam o njoj, deluje mi sve dostižnija. Sve sam sigurnija u to što se krije u njoj. Ponekad i shvatim da forsiram sebe na određeni rezultat. I obavezno se opečem kad isto uradim, jer je kreativnost najbolje sputavati sa logikom. Ali kome treba logika u svakom svom aspektu? Ne treba mi uvek. Načiniću od nje svoju prijateljicu, a ne nešto što zahteva šablon u mojim tekstovima.
I zato, i lako je i teško je biti bloger. Pitanje je samo, da li si spreman da budeš svoj.

 

Tata kaže da sam filozof, a ja samo volim da pričam.

Related posts