Izgubljena u beznađu

Čiji je ovaj život i vreme u kom živim? Pitam se, jer ovde ništa nije moje.

Ovaj krevet u kom se budim, nije moj. Ni ova zora mi ne izgleda poznato, a i koža me nešto steže. Živim sa nepoznatim ljudima, koji me zovu sestrom i ćerkom. Zašto me tako zovu? Zar ne vide da to nisam ja? Kako sam se zaboga, našla ovde?

Ne sećam se vremena kada sam još uvek bila Ja.. Čini se tako davno.. Više ni ne znam kako treba da izgledam, ni kako moj smeh zvuči. Odavno čujem samo kikotanje..

A šta je sa srećom, kada me je ona napustila? Možda, kada sam i sama sebe ostavila, tamo na raskrsnici, dok su mi se suze pomešane sa kapljicama kiše ledile na licu.

Teško je zaboraviti svoju, zbog tuđe sreće. Obeća čovek, vratiće se po svoje Ja, a njegova sreća će ga čekati, kao verni pas svog vlasnika. Ali kad jednom napustiš sebe, više nemaš po šta da se vratiš. Ubrzo zaboraviš ko si i bio. Počneš da ličis na druge ljude i na kraju, kao ja, probudiš se jednog sumornog jutra u tuđem krevetu okružen neznancima i shvatiš da zapravo ne postojiš. Tu si, kao materija, kao telo bez duše. Fizički jesi, ali psihički više nikad nećeš biti isti, stari Ti. I nema nazad, koliko god želeo svoj smeh, svoju kožu i jutro, ne možeš. Jer pozadi nema ničega, samo je senka još uvek tu. Senka nekoga ko si bio..

loading…


About Irena Đorić

Obična devojka neobične ličnosti. Zaljubljenik u modu, knjige i sport. Dete sreće, zarobljeno u svetu odraslih.
View all posts by Irena Đorić →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

What is 6 + 12 ?
Please leave these two fields as-is:
IMPORTANT! To be able to proceed, you need to solve the following simple math (so we know that you are a human) :-)