Dijalog sa depresijom

Depresija me je zgrabila kao stara prijateljica. Onako sa leđa, nenadano, dok sam mislila da gledam u pozitivnom pravcu. Veselo sam se osmehivala nekoj drugoj strani života. A onda, umesto poljupca u znak pozdrava, dobih udarac.

„Mislila si da to može tako?“, zagrmela je ona.

Nisam iz prve razumela o čemu govori, a onda mi je sinulo. Sigurno misli na to što sam uporno ignorisala njene poruke i pozive.

„Žao mi je, zaista. Ali za nas dve je bolje da se ne družimo. Ne ide nam najbolje“, zavapih.

„Misliš da me briga za to tvoje malo bedno mišljenje? Uvek moraš da se praviš pametna“, odgovorila mi je grubo.

Postadoh svesna kakvu mi osvetu sprema.

loading…

„Vraćam ti sve ono što si ti meni uradila!“, uzviknula mi je oštro i sva namrgođena.

„O čemu ti pričaš?“, zbunjeno odgovorih.

„Kako se još usuđuješ da se praviš da ne znaš? Namerno si to radila!“, rekla je, gotovo tužno, drastično menjajući emociju koju je do maločas pokazivala.

„Molim te, uputi me, ne razumem.“

Pogledala me je sa nevericom i nekim bolnim izrazom lica. Delovalo je kao da mi ne veruje da je ne razumem.

„Pa za početak, krila si me od drugih. Kako se usuđuješ?! Kao da nisam deo tebe? Kao da sam nešto čega se treba stideti? Kao da sam manje vredna od bilo koje druge emocije?“

Njene reči me dotakoše. Nikada nisam razmišljala na taj način. Uvek sam smatrala da je biti tužan nešto loše. Da li je to zbog navale škarta među psihologijom ili je to ono staro verovanje koje ljudi imaju od pamtiveka – ako ti se vide slabosti, neko će ih iskoristiti protiv tebe!


About Jovana Pribić

Obožavalac Magije, horoskopa, gledanja u šolju i jeseni. Škorpija Strelac. U večnoj zavadi sama sa sobom. Čas ledena kraljica, čas majmun sa grane. Zavisi. Ne nužno uvek zbog drugih. Pišem knjige “Žena koja nosi Krunu” i “Tri želje”, a redovno i poneku bajku za decu. Vrlo brbljiva, ako mislim da možeš da podneseš moj svet.
View all posts by Jovana Pribić →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *