Četvrti oktobar

AUTOR: Ana Maksimović

Treći oktobar, tračak mesečeve svetlosti probija se kroz prozore kuće.
Deset godina kasnije, nepozvana i pored mene, ponovo.
Nestvarno prelepa… čini mi se cak i lepša. Deset godina starija i nista manje luđa.
Stepenik po stepenik, penješ se do ulaznih vrata. Opet te jedva čekam, kao što nikog nikada nisam. Rasuo se miris tvog parfema kao kestenjasta kosa po mojim grudima sledećeg jutra.

Tanke bore smejalice i sitni zubi naziru se na rubu usana, o čemu li razmisljaš tako sanjiva? Neka gorka tišina koraca uz tebe, ne pamtim te takvu. Bojim se da je zbog mene, ne želim da znam, ali vidim da nije to više ona devojčica koja se u mom naručju krila od hladnoće. Sada je zena.

Godine sa sobom odnose uspomene. Neke potpuno nestanu, a neke prežive u nama ili se samo uspavaju, i dovoljan je jedan dodir, glas ili pogled da oživi onaj isti, stari žar.

Drhte ti ruke, pitam se da li su hladne kao i uvek. Pokušavam da shvatim da li se cela treseš, ali ne uspevam. Duga haljina je prekrila noge, sve do poda, baš dotle doseže tvoja želja da mi pokažeš kako više nisi ista.

Jedno pred drugim, dva pusta stranca i ogromna strast u očima… sve je tako poznato.. Rekao bih čak isto, sem tebe. Promenljiva si kao i onaj oktobarski dan kad sam te prvi put sreo. hladna, a iznutra topla, pogled i stav odrasle žene, ali u srcu ništa više već dete.

loading…

I gde da pobegnem od uspomena? A pokušao sam, nije da nisam. Ali neke me struje uvek povuku nazad, pa stanem tu gde se nađem.

Sada, dok prelepa stojiš ispred mene, shvatam da si bliže nego što ćeš mi ikad biti, a ipak manje moja nego što si ikada bila.

Četvrti oktobar, tvoja ruka još hladnija, deset godina iščekivanja i opet je tvoja kosa osvanula na mojim grudima. Sve je isto. Ti, ja i naš četvrti oktobar.


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *