ANIKIN SVET – Episode 3

PRETHODNO:

EPISODE 1
EPISODE 2

***

Kad sam zbog očeve bolesti otišla u Istanbul, imala sam život u Beogradu. Imala sam Dušana, koji mi je bio momak gotovo čitavu srednju školu. I Mariju koja mi je bila najbolja drugarica od detinjstva. Oboje su mi se na rastanku zakleli da nećemo dozvoliti da kilometri između nas utiču na odnose koje imamo. I trudili su se, stvarno jesu. A onda su prestali. Sve su ređe zvali i sve ređe odgovarali na pozive. Dušan se pojavio na Darkovoj sahrani. Marija nije. Saučešće mi je izjavila preko sms poruke. I to je otprilike bio definitivan kraj našeg prijateljstva.

Znala sam da ću jednom morati da sretnem nekoga od njih. Kao što je neminovno da ću jednom naleteti na majku, koliko god mi želja za tim bila nepostojeća. Bila sam spremna da prođem pored bilo koga od njih dvoje sa jednim osmehom i kratkim ‘ćao’, kao da me ni najmanje nisu povredili. Ali koliko god bila spremna, nisam očekivala da ću ih sresti zajedno. Njih dvoje u gomili ljudi. Držali su se za ruke, a ona se smejala nečemu što je on rekao. Prava je sreća da oni mene nisu videli, jer se ništa ne bi odigralo onako kako sam planirala. Ne bih mogla da se nasmejem i kažem im ono ‘ćao’, jer sam zanemela. Zaustavila sam se u gomili koja je hodala oko mene nesposobna da progovorim ili napravim korak. Moj Dušan i moja Marija. Jebiga.

Kolega sa posla koji je bio sa mnom u tom trenutku rekao je da moramo u provod kako bih se oporavila od šoka i zaboravila na majčine svakodnevne pozive koje sam ostavljala bez odgovora. Emir je prestao da zove.
U roku od pet minuta organizovao je ekipu iz redakcije da me upoznaju sa noćnim životom u Beogradu, tako da nisam mogla da kažem ne. Iskreno, rado sam džins i starke zamenila cipelama na visoku štiklu i malom haljinom u boji višnje. I rado sam vodu zamenila tekilom.

Baki je bio kamerman na našoj televiziji i sa njim sam provodila najviše radnih sati. Skontali smo se na prvi trenutak i već posle nedelju dana postao mi je neizostavni deo svakodnevnice. Nisam mogla da zamislim da ga ne vidim, ne čujem ili ne razgovaram o ozbiljnim stvarima koje se meni dešavaju i neozbiljnim kojima se on bavio. Izledao je kao Apolon lično i privlačio je devojke kao magijom. One koje ga ne poznaju, jer su one koju su u životu čule bar dve rečenice o njemu bežale kao od uragana. Takvog ženskaroša u životu nisam videla. Ali je bio ortak za medalju. Ma, za dve medalje.
On, Lela i Miloš, takođe kolege sa posla, poveli su me, kako rekoše, u najbolju kafanu u gradu. Meni je svaka bila najbolja, kao kad pustiš dete da samo luta po luna parku. Popili smo te večeri mnogo tekile, a poslednje čega se sećam je da je Baki otišao sa nekom plavušom i da su Miloš i Lela nesvesni da su zaljubljeni jedno u drugo.

loading…

Drugo sećanje vezano je za telefonski poziv koji me je narednog jutra probudio.
– Molim te reci da si krenula! Konferencija počinje za deset minuta!
Dok sam na brzinu oprala zube, navukla na sebe prvo što sam dohvatila i pozvala taksi, Baki me je već čekao pred hotelom u kom se održavala konferencija za medije košarkaške reprezentacije.
– Prokleta tekila! Češljala sam se u taksiju.
– Vidi se da se nisi pogledala u ogledalo.
Promrmljala sam ironično ‘hvala’ i zajedno sa njim ušla u salu. Dok sam se trudila da neprimetno zauzmem mesto u poslednjem redu, salom je odjeknulo ‘Ćao Anika’ i svi su pogledali u mene. Stidljivo, kao dete koje je uradilo nešto što nije smelo, mahnula sam kumu, inače selektoru reprezentacije, koji je u tom trenutku odgovarao na pitanja mojih kolega. Pojedini nisu prestali da me gledaju ispod oka ni kada sam nakon koferencije prišla da mu se javim. Stevan i moj Darko su počeli da igraju u istom klubu, zajedno su igrali i u Španiji i u Turskoj. Odrasla sam sa tim čovekom, koji mi je većinom vremena pružao više podrške i ljubavi nego rođena majka.
– Mnogo sam srećan što si ovde. Tata bi bio ponosan.
– Hvala ti, kume.
– I ja sam ponosan, da znaš.
– Ćao, Anika.
Zbunjeno sam pogledala u momka koji nam je prišao.
– Čuo sam ti ime malopre, izvini. Ja sam Saša. – rekao je pruživši mi ruku.
– To mi je kapiten. – dodao je kum.
– Ćao, Saša.
Odlepila sam kad se nasmejao.

***

ANIKIN SVET je autorkina fikcija – svaka sličnost sa stvarnim životom i likovima je slučajna. 🙂 Novi delovi ovog online romana/dnevnika/kolumne izlaziće NEDELJOM u 18 časova samo na www.haos.rs.


About Tamara Popov

Sanjar navučen na knjige, kafu, čokoladu i instagram. Sportski novinar po zanimanju. Pisac u nastajanju.
View all posts by Tamara Popov →

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *